Још средином 19 века, Париз је био град пун уских уличица, мрачних и загушљивих. Градско језгро било је пренасељено, а број становника се повећавао. Епидемија колере из средине века однела је око 19000 живота, што се сматра 1 од разлога за реконструкцију Париза. Неки извори наводе и да је било важно онемогућити Парижане да постављају барикаде у време побуна, а омогићити дејство артиљерије и коњице.
Како год. Цар Напоелон III је радове на обнови Париза поверио барону Осману. Радови су трајали од 1853. до 1870.године. Срушено је око 20000 кућа, а изграђено око 40000. Сматра се да је око 60 % Париза измењено. Један лик Емила Золе каже : „Замислите да ја, који сам стари Парижанин, не могу више да препознам свој Париз. Јуче сам се изгубио идући од Градске куће до Луксмебурга.“ Изграђено је 80 булевара. Један од циљева је био истаћи париске споменике или направити нове. Зграде нису смеле да буду више од ширине улице (12-20m), са не више од 6 спратова. Што је спрат био виши, то је ранг станара био нижи. Последњи спрат је био за послугу. Све зграде су имале водоводно-канализациону мрежу.
Рађено је и на озелењавању града. Сађени су дрвореди, па је Париз на крају обнове имао 50000 стабала. Настали су нови паркови, или преуређени стари.
Упркос финансијским и другим проблемима, и негодовању једног броја својих становника, Париз је постао престоница света.
